О ЦРКВИ СВЕТЕ ПЕТКЕ

ЦРКВА – У првој половини 18. века већина сремских српских села имала је цркву. Село Вогањ по црквеним списима из 1733.год. имала је цркву малу од плетера, покривена шиндром, свод од дасака, трапеза од дрвета…посвећена 1731.год. Преносу моштију Св.оца Николаја. Неколико деценија касније 1750.год., сазидана је садашња црква у византијском стилу под владавином Марије Терезије и патријарха Арсенија Шакабенде. Вера је у то време била најважнији елеменат друштвеног живота. У цркву су ишли сви, сем болесних, сасвим старих и одојчади. Они који нису долазили у цркву, који су псовали или радили у празничне дане, без обзира на пол, старост и положај били су кажњавани ,,јармом или бојем по достојно му разсужденију”. Исто тако су кажњавани и они који су спречавали своје млађе у вршењу верских дужности. Учитељ школе били су парохијски свештеници који су дакле, поред своје духовне службе и учитељско звање обављали, као и у другим српским школама у Срему, јер школованих људи за професионално бављење образовањем деце у то време није било.

Између два светска рата, као и у ранијим временим, црква је у животу Вогањаца имала значајно место и велики углед. Свештеници су били носиоци свих активности која је организовала црква, од богослужења у цркви, преко наставе веронауке у основној школи, до великог утицаја на неговање моралних норми у животу Вогањаца. Вогањци су били добри верници и велики радници, али су је слабије посећивали. Црква је била најснажнији морални чинилац у селу. Почев од школског узраста, васпитавала је вогањце у духу човекољубља, толерантности, братства међу људима и националне савести. Утицај цркве у Вогњу био је тако значајан и због тога што су верници, а били су готово сви и своја национална осећања поистовећивали су са православљем. За време окупације 1943.год. када је Вагањцима било најтеже, у цркву се готово није ни ишло. Прослава храмовне славе временом је била све скромнија, да је у данашње време сведена на окупљање старијих људи ради обављање молитвеног дела у цркви и порти. Како је обележавање храмовне славе Св.Николе бивало све скромније, тако је растао углед црквице Св.Петке на Водици.

Храм Св.оца Николаја у центру села Вогња и пут ка црквици Св. Петке удаљена 500 метара

ЦРКВИЦА – Тридесетих година су најстарији Вогањци причали да је крајем 19.века вода на извору Водица лековита за многе болести. Повод је била прича неколико Вогањаца да су ”видели жену у дугој црној хаљини” на извору Водице, а неки и да су том водом излечили многе болести. Месни парох тога времена изнад извора ставио је икону Св.Петке, а нешто касније 1892.год., изградио мању капелицу, у којој је на ”младу недељу” службу обављао где се и дан данас то практикује и служи. Жене су доносиле своју децу која су имала неке болести коже и прале их изворском водом. Прочуло се да је вода лековита, али и молитва Св.Петке. Почели су болесници да долазе из околних села, али и из целог Срема, Војводине и Мачве. 1906.год. по освећењу капеле од стране владике сремског одлучено је да се прославља дан рођења Св.Петке 8.август. Нема поузданих података о првој години празновања Св.Петке, али се зна да је између два светска рата била највећа сеоска слава у Срему, а свакако највећа у бившем румском срезу, који је имао преко 20 села. Инцијативу за изградњу капеле Св.Петке на Водици покренуо Александер Риг, румски богаташ који је имао велики млин на улазу у Руми. О мотиву за изградњу црквице у селу постоје две приче. По једнима, хтео је да се захвали Вогањцима за мељаву жита у његовом млину, а друга прича да је наводно његова супруга тешко оболела, лекари јој нису могли помоћи. Једнога дана испричала је супругу да је уснила жену у црној хаљини која јој је рекла да оде на вогањску Водицу, да се умије изворском водом и у цркви да се заветује Св.Петки, и оздравиће. Тако је и било.
Из захвалности Риг је 1939.год. уз сагласнос Патријаршије у Ср.Карловцима подигао црквицу Св.Петке. Од тога дана капелска слава Св.Петке постаје све масовнија, у Вогњу је долазило по неколико хиљада људи из разних крајева до дана. Поред својих крсних слава свако домаћинство је славило Св.Петку као заветну славу У стара времена, и Мађари и Немци у Вогњу сматрали су славу Св.Петке као своју. Као и Срби, примали су госте тога дана, нису радили кућне и приватне послове, а многе вогањске куће капију је остављала широм отворена да је сваки гост био добродошао. Немаца у Вогњу више нема, а Мађара је све мање. Људи и даље долазе на Водицу код Св.Петке да траже спас, где се лече од разних кожних, очних и и других разних болести. Ко год узима и употребљује ову воду са вером и молитвом Св.Петке, болест нестаје као руком однето”.

Данашњи изгледа црквице Св.Петке

Са освећења црквице Св.Петке 1939.год. У средини Александар Риг са супругом.

ВОГАЊ – спада у најстарија насеља у Срему. Под тим именом спомиње се већ 1339.год. Насеље је подигнуто на простору где се падине Фрушке горе спуштају у пространу сремску равницу. Атар села има облик троугла чија је једна страна поток Кудош, а теме западно од Вогња. Чине га два дела, катастарска општина Вогањ и катастарска општина Марђелос. Село има изванредан географски положај, јер се налази између два града: 5 км од Руме и 9 км од Сремске Митровице. До 1955.год. Вогањ је био Општина, а од тада месна заједница у саставу Општине Руме. На укрштању четири шора је раскршће, где се налази православна црква Св.Николаја, а 500 метара североисточно од центра на веома лепом пропланку налази се извор Водица у склопу црквице Св.Преп.муч. Параскеве- Св.Петке из 19. века.

Извор: Владимир Владица Томић „Трагови у времену – монографија села Вогањ“

Фотографије: са интернета и друштвених мрежа

Православна црква слави четри Свете Параскеве:

1) Свету Првомученицу Параскева (сестра Св.Фотине I век) – 20.марта /2.априла (икона 1 са црквом у наручју);

2) Преподобну мученицу Параскеву – Римљанку, (II век) – 26 јула/8. августа (икона 2 са очима у чинији);

3) Преподобну мати Параскеву – Свету Петку (XI век) – 14/27. октобра (иконе 3 и 5 са епитрахиљем)

4) Светa мученицa Параскевa Иконијска у Русији знану као ,,Пјатница” (IV век) – 28 октобра /10. новембра (икона 4 са црвеном порфиром и круном).

Пошто је у српском народу веома развијен култ Преподобне матере Параскеве, то се и ове две мученице поштују и чак се њихово житије и иконографски ликови, као и иконографија уопште, мешају и преплићу. На жалост лаицизам иконописаца и незаинтересованост одговорних су учиниле да се ови култови готово споје у један. Ево примера:

Преподобна мученица Параскева (2) назива се и “Трнова” (?!), па се овај епитет штампа на неким не црквеним календарима, и ако ова Мученица нема никакве везе са бугарским градом Трновом. Мошти Преподобне Параскеве (родом из Епивата) (3 и 5) почивале су најпре у Цариграду, па у Трнову зато је често и називају Трновом, па опет у Цариграду, потом у Београду, а сада у Румунији у граду Јашу. (У народу је погрешно названа „Трнова Петка“. Реч је о томе да се тога дана од половине 13. века у православним црквама Балкана светкује Пренос Моштију Преподобне Мајке Параскеве Епиватске у Трново и из Трнова. Заборављајући да се ово назвање односило на Свету Петку Српкињу (Епиватску или Трновску), народ је временом тај назив везао за Свету Параскеву Римљанку. Могуће је да је на празник Параскеве Римске кнегиња Милица из Трнова у Љубостињу пренела мошти византијске светице, преподобне мати Параскеве – Свете Петке. Стога се у српској православној цркви истога дана обележавају и Параскева Римска, и пренос моштију српске Свете Петке, а тај празник назива се комбинованим именом Света Петка Трнова).

Даље, на иконама се често Преподобна Параскева (3 и 5) слика са крстом у руци, а то је иконографски символ мучеништва, односно мученица, што приличи другим двема Параскевама.

Преподобна Параскева (3 и 5) се слика са епитрахиљем, што је потпуно погрешно, јер жене не носе овај важни део свештеничке одежде. Чак нема ни поузданих доказа да је била у великој схими, мада опет и велика схима изгледа другачије од овог приказа.

На неким иконама Света Петка носи посуду са очима, и то има везе са житијем Преподобне мученице Параскеве (икона 2), која је живела у Риму, и коју ослепели цар и у тешким боловима замоли Параскеву да га исцели, а он ће поверовати у Христа. Параскева се помоли Богу и цару се врати вид. Он одржа обећање и крсти се, као и сви његови следбеници-телохранитељи. Како рекосмо, иконографски мотиви све три Свете

Параскеве се доста преплићу, па се тако може десити да неки сликар, који не чита пажљиво житије светога кога слика, помеша иконографска обележја.

,,У српском православном црквеном календару су 1900. године биле три светитељке истог имена: “Преподобна мати Параскева – Света Петка!” (14. октобра, по старом), “Мученица Параскева Римска” (26. јула) и “Великомученица Параскева” (28. октобра). Сада их има само две – јесења, права Света Петка Епиватска и летња – мученица. Тај факат је уносио забуну, јер су то три различите особе, свете жене из различитих периода хришћанске историје. Тако се јавља из 13. века “Служба светитељки Параскеви – Петки српској” са 120 правила, која се односи на Параскеву из Епидаура тј. нашег Дубровника, такође из X века, у време српског краља Хранимира’’

извор: интернет